Живот Патријарха Павла / Zivot Patrijarha Pavla 1914-2009

Патријарх Павле (мирско име Гојко) рођен је на Усековање, 11. септембра 1914. године у селу Кућанци, Славонија. Гимназију је завршио у Београду, Богословију у Сарајеву, а Богословски факултет у Београду.
Као прогнаник и избеглица у време Другог Светског рата био је у манастиру Свете Тројице у Овчару. Био је и вероучитељ деце избеглица. Замонашен је у манастиру Благовештење 1948. године, када је и рукоположен у чин јерођакона. Од 1949. до 1955. сабрат је манастира Раче где врши разна послушанија. У чин јеромонаха рукоположен је 1954, протосинђел је постао исте те године, а архимандрит 1957

У Атини је био на постдипломским студијама од 1955. до 1957 године. За епископа рашко-призренског изабран је 29. маја 1957. и хиротонисан у београдској Саборној цркви.
У рашко-призренској епархији гради нове храмове, обнавља старе и порушене, често путује, обилази и служи у свим местима ове своје Епархије. Бави се и научним радом, објављује радове, повремено држи предавања.
За четрдесет четвртог патријарха српског, уместо оболелог патријарха Германа, изабран је од Светог архијерејског сабора Српске Православне Цркве новембра 1990. године. Устоличен је у недељу, 2. децембра 1990. године у Саборној цркви у Београду, а у древни престо српских патријараха устоличен је у манастиру Пећке Патријаршије 22. маја 1994. године.
Тешко бреме преузео је на своја старачка плећа Патријарх српски господин Павле: да нас подучава добру у злу времену. На светосавски трон дошао је управо када је драматични распад југословенске заједнице отворио још драстичније проблеме. Дошао је "човек без сенке", како су га одмах многи назвали.
Велики духовник, аскета и сјајан беседник, овај првосвештеник свакодневно - кад црквена правила дозвољавају, приноси бескрвну жртву (служи свету Литургију) за спас српскога рода крстоноснога.
О аскетизму господина Павла причају се истините легенде. На пример, хоби: прави сандале од одбачених аутомобилских гума. Спреман је, као добар старац, каквом посетиоцу, да, мимо протокола, поправи каиш на торби. Службено возило користи само кад мора, често путује возом и јавним градским превозом. У резиденцији држи најнужнији намештај. Изузетно је строг према себи, па и од других тражи дисциплину и скромност, и нарочито цени штедњу.